САЊАРИ

Хајдемо одавде, рекла си,

Наша кућа нас чека.

Ти буди мој пастир, ја твоја чобаница.

Хранићемо се тек помузеним млеком

И маслачцима.

Научићу да плетем,

Обећала си,

А ти, ти ћеш ми причати приче

У сутон, пред спавање.

Да ли постоји наша ливада,

Питао сам,

Та дубоко зелена трава,

Наши риђи коњи са усталасалим гривама,

Поток из кога ти, као драгуље,

Вадим комадиће шљунка,

Док ти бућкаш ножицама,

Које после бришем својом кошуљом?

Наравно, казала си,

Самоуверено и коначно:

Ми смо сопствени богови.

Не брини,

Ти, који волиш и ватру и воду,

Палићеш свако вече пећ

Пре него што ме понесеш

У наш рај.

Гледао сам те, верујући детињасто

У сан који сањаш отворених очију,

На овој обали реке,

Док машташ у име

Своје и моје.

Љубио те незаборавно,

Готово очајнички,

Сатима, који су неповратно

Клизили из наших живота.

И слушао те.

Ропски.